114
John dolazi sutra i ne mogu da opišem koliko se radujem tome i koliko sam 'uzbuđena' što ću ponovo da ga vidim..
U međuvremenu, da, Oliver je bio i juče sam ga ispratila na aerodrom, zaista mi je drago to dete, ne znam da li se igramo igre sina i majke koju on nije imao u dugom periodu svog života - rekoh mu da što se mene tiče ne, što se njega tiče ne znam, prošli smo ponovo svašta za to kratko vreme koje je, da, proletelo, obišli malo grad, malo okolne planine malo više vremena proveli samo bivajući zajedno u mom stanu, zagrljeni, pričali, to je voleo najviše - da me ima potpuno, bez gubljenja vremena i pažnje na neke druge, spoljašnje stvari.. bio je nervozan kada je odlazio, hteo da ukrade još bar nekoliko trenutaka samnom, meni je to bilo simpatično smešno :) - jbg neke stvari moraš da prođeš da bi znao i spoznao drugu stranu i ne možeš mudrost i iskustvo godina preneti rečima, moraš da gledaš kako neko pada i ustaje i razbija se i uči pri tom svoje lekcije.. tako da.. što se moglo preneti, dala sam, onoliko koliko je to bilo moguće..
ostavio mi je osmeh na usnama i osmeh u duši, osećaj njegove kose pod mojim prstima, kože, preplanulost pod vrelinom njegovog pogleda - očiju plavih poput mora, ne baš puno prospavanih sati, smeh na oborenim sedištima auta u sred grada u sred bela dana dok su ljudi prolazili pored nas, podeljen neki naučni pogled na svet koji bi - kako se sećam toga - tako idealistički želeo da gleda samo pozitivnim, optimističnim očima.. eh..
ali John.. oh.. koliko je J. nešto sasvim drugo za mene.. još uvek sva ona osećanja prema njemu tinjaju u meni, uzburkavaju mi krv i dušu poznatim i tako prijatnim, tako nekim hm, blaženstvenim talasima, pokretima neke dubine poput pokreta nekih modrih dubina okeana, sa njim bih samo da ćutim, da ne pričam ništa, nekako kao da je sve tu i da ništa drugo nije bitno..
šta ću mu reći, nemam pojma.. kako će biti, reagovati, nemam pojma..
zvao me u subotu uveče, dok smo oli i ja ležali na krevetu moje spavaće sobe, zagrljeni.. pitao me jel me probudio, nisi rekoh mu, nešto sam.. ha.. svadba je prošla dobro, neće uspeti da uhvati taj avion u nedelju, ostaće pod alpima još neki dan, sutradan mi javlja da dolazi u četvrtak..
sklapaju se stvari, srećna sam zbog toga iako pomalo strepim, samo jedva čekam da ga stegnem, onako iz sve snage ali nežno, i....................
eto...
voli vas vaša
marija.......
ili dve................................
...
...
ps. juče popodne sam provela u bolnici, operacija će biti tek za nekih dve, tri nedelje.. pomišljam, možda je tako i bolje.. imaću vremena da se sretnem sa Dzonom pre toga.. da sam privatni pacijent koji plaća moglo bi odmah, ovako, moram na listu čekanja.. znaju oni da to nije fer ali takav je sistem... ma okej, mmislim se, izguraću ja to.. mislim da se više ne plašim bola..